"Srbiji je potrebna katarza kao Nemačkoj posle Hitlera"

Bivši predsednik Hrvatske Stjepan Meseć smatra da je Srbiji potrebna katarza kakvu je proživela Nemačka nakon Hitlera, rekao je on u intervjuu za sarajevsko „Oslobođenje“.

Mesić smatra da Srbija ne može gubitak Kosova kompenzovati sa delom teritorija BiH. 

„Sada i oni moraju doživeti katarzu, jer nismo im mi izabrali Miloševića, njega je Srbija izabrala, zato moraju prihvatiti ono što je prihvatila i Nemačka nakon Hitlera, mora snositi svoje posledice“, rekao je Mesić.

Prema njegovim rečima, neprihvatljive su inicijative po kojima bi se „Srbija namirila na Bosni i Hercegovini“ sa Republikom Srpskom zbog gubitka Kosova.

„A to je samo iluzija, Bosna i Hercegovina mora opstati kao država, nema šanse za njeno razbijanje. Međunarodna zajednica mora izvršiti pritisak, da oni koji ne prihvataju realnost, a Bosna i Hercegovina je čvrsta realnost, ne mogu imati odgovorne pozicije u BiH. Takvi moraju otići sa scene“, dodao je Mesić.

Po njegovim rečima Hrvatska vodi principijelnu politiku u očuvanju BiH i dodao da se međunarodna zajednica mora snažnije angažovati kako bi BiH dobila novi ustav koji bi joj omogućio brži put u Europsku uniju i NATO.

Čistačica sa fakultetskom diplomom!

Na beogradskom Fakultetu za fizičku hemiju raspisan je konkurs za radno mesto spremačice ali je pravi poraz za državu to što su se za ovaj posao prijavile i osobe sa fakultetskom diplomom.

Potvrđeno je da su se na ovaj konkurs prijavile 42 ženske osobe, od kojih su dve devojke sa visokim obrazovanjem.

Posao je dobila osoba sa srednjom stručnom spremom sa obrazloženjem da su osobe sa fakultetskim obrazovanjem prekvalifikovane za ovu poziciju. 

Radica Milovanović (45), zahvaljujući kojoj smo saznali za ovu informaciju, kaže da sama na posao čeka od 18. godine, kada je završila srednju frizersku školu – smer scenski masker.

– Nikada nisam radila u struci, a uredno sam konkurisala – kuvala sam kafe u banci, radila u studentskoj menzi, čistila četiri godine u domu zdravlja, radila na prodaji zdrave hrane, po trafikama… Sa biroa nikad nisam pozvana, a od svih ovih poslova skupila sam oko osam godina staža – priča Radica.

Ona kaže da je ovakvi slučajevi uvek rastuže, jer kako da svojoj deci govori da završe fakultet i da posle čiste, kad zna da nema nikakvu vezu i nije član nijedne partije.

– Poražavajuće je da neko uloži u svoje znanje, a onda „juri metlu” da bi imao zdravstveno i socijalno osiguranje u državnoj službi, radno vreme i godišnji odmor, jer kod privatnika toga nema. I onda se pitamo zašto nam deca odlaze iz Srbije – rezignirano zaključuje Milovanovićeva.

Slobodan Brajković, predsednik Sindikata radnika u prosveti Srbije, kaže da je čuo za slične primere i da se na oglas za spremačicu u školi javi po 135 osoba sa diplomama fakulteta i srednje škole, što je tragedija za jednu državu.

– Ništa nije sramota raditi, ne potcenjujem nijedan rad, ja sam dete sa sela i radio sam sve fizičke poslove i na njivi i u štali… Ali ovo pokazuje da naše obrazovanje nije plansko, već prevaziđeno i zastarelo. Prvo je trebalo doneti strategiju razvoja države, da znamo koje kadrove želimo i u kom pravcu želimo da idemo, pa tek onda strategiju razvoja obrazovanja – smatra Brajković.

Po njegovim rečima, u ovoj i sličnim pričama nije loše samo to što su ljudi uložili ogroman trud i vreme kako bi stekli određeno znanje i sada su primorani da traže poslove za koje nisu kvalifikovani, već i to što je država ulagala u kadar koji posle toga nije iskorišćen.

– Naravno da je dobro za pojedinca da se obrazuje, ali je katastrofa po državu da ulaže velike pare, a onda to ne iskoristi. I treba razumeti kada je posle ovakvih iskustava put tih ljudi sa diplomom – odlazak u inostranstvo – kaže Brajković.

Nasilje koje se ne sme zaboraviti

U tri dana nasilja Albanaca nad Srbima srušeno i zapaljeno 35 crkava i manastira, 738 srpskih kuća, 10 javnih objekata i proterano više od 4.000 Srba. – Lažno, senzacionalističko i tendeciozno izveštavanje albanskih medija osudili svi.

Ove nedelje, 17. marta, navršiće se devet godina od etnički motivisanog nasilja Albanaca nad Srbima 2004. godine. Pred očima međunarodne vojne i civilne misije na Kosovu i Metohiji, oličene u Kforu i UNMIK – u, dogodio se nečuveni teror nad  Srbima.

        Ovaj veliki egzodus nad Srbima , čitava međunarodna zajednica je kasnije osudila i  zvanično ocenila da je bio  etnički motivisan progon Srba.

Srušene crkve i manastiri 17 – 19 marta 2004. g.

1. Manastir Devič, Srbica, 1434. god
2. Manastir Svetih Arhanđela, Prizren, XIV vek
3. Saborna crkva Svetog Đorđa, Prizren, 1887.god
4. Crkva Vavedenja, Belo Polje, Peć, XVI, XIX vek
5. Crkva Svetog Nikole, Priština, XIX vek
6. Crkva Uspenja Bogorodice, Đakovica, XVI, XIX vek
7. Crkva Svetog Kralja Uroša, Uroševac, 1933. god
8. Crkva Bogorodice Ljeviške, Prizren, 1306/1307. god
9. Crkva Svetog Nikole (Tutića), Prizren, 1331/1332. god
10. Crkva Svetog Spasa, Prizren, 1330. god
11. Crkva Vavedenja – Svete Nedelje (Markova), Prizren, XIV vek
12. Crkva Svetog Đorđa (Runovića), Prizren, XVI vek
13. Crkva Svetog Save, Kosovska Mitrovica, 1896. god
14. Crkva Svetog Andreja Prvozvanog, Podujevo, 1930. god
15. Crkva Svetog Nikole, Kosovo Polje, 1940. god
16. Crkva Svetog arhanđela Mihajla, Štimlje, 1922. god
17. Crkva Svetog Pantelejmona, Prizren, XIV, XX vek
18. Crkva Svetih Vrača, Prizren, XIV, XIX vek
19. Crkva Svete Nedelje, Živinjane, XVI, XIX vek
20. Crkva Svete Nedelje, Brnjača, Orahovac, 1852. god
21. Crkva Svetog Lazara, Piskote, Đakovica, 1991/1994. god
22. Crkva Svetog Ilije, Bistražin, Đakovica, XIV vek/1930. god
23. Crkva Svetog Jovana Preteče, Peć
24. Crkva Svetog Jovana Preteče, Pećka Banja, 1997. godAntrfile

     Sve je počelo lažnim i senzacionalističkim izveštavanjem albanskih medija, kako je to OEBS kasnije zvanično ocenio, o navodnom utapanju dvojice albanskih dečaka kod sela Čabra u reci Ibar. Bez ikakvih argumenata i činjenica  za to su optuženi Srbi. Eskalacija nasilja prvo je započela u Kosovskoj Mitrovici, onda u Čaglavici, Prizrenu,  Uroševcu, Gnjilanu, Kosovom Polju, Obiliću, Svinjaru…  Bukvalno  napadi Albanaca su bili na sva srpska mesta, na nemoćne starice u Djakovici i skoro svuda  na  povratnike.

Ubijeni Srbi 17. marta 2004. godine

Zlatibor Trajković (1951) Kosovo Polje
Nenad Vesić (1950) Lipljan
Boban Perić , Gnjilane
Borivoje Spasojević (1941) Kosovska Mitrovica
Jana Tučev (1968) Kosovska Mitrovica
Dragan Nedeljković (55 godina) Prizren
NN , još neidentifikovana srpkinja nađena u podrumu spaljene Bogorodice Ljeviške u Prizrenu
Dobri Stolić (1954) Drajkovce kod Štrpca, proterani iz Uroševca 1999.g.
Borko Stolić (1982.g.) ( sin Dobrija) Drajkovce
Dušanka Petković (71) Uroševac
Tanić Slobodan (45 godina) Svinjare
Mirko Lopata, Kosovo Polje

      UNMIK policija i Kfor su kasnije objavili da je u tom nasilju na Srbima učestvovalo 60.000  Albanaca. U zvaničnim izveštajima Kfora i UNMIK – a, posle nasilja, stojalo je da su oni bili  zatečeni ovakvim terorom nad Srbima i srpskoj imovini i da je to bio  razlog njihovog neblagovremenog  i sporog  reagovanja.

       Zabeleženo je da je  tada iz  šest gradova i devet sela proterano više od 4.000   Srba,   iz  Obilića  je proterano  više od 550 Srba,  Prištine  100, Prizrena 60, Gnjilana 300, Kosova Polja 200, iz Ćakovice su proterane i četiri starice Srpkinje…  a sela Slatina kod Vučitrna i Svinjare kod Kosovske Mitrovice su  zatrta pred očima Kfora i UN  policije .

          Posledice  velikog martovskog progona Srba osećaju se i danas a ni pet odsto od ukupnog broja proteranih tada se nije vratio  u svoja mesta. Tako, danas u Prištini ima još 53 Srbina, Prizrenu  18, Uroševcu četiri, Djakovici  tri, Obiliću 30…

Srušene i zapaljene kuće

U toku 17, 18 i 19 marta 2004. godine na Kosovu i Metohiji, pored 35 srušenih i zapaljenih crkava i manastira , uništeno je i 10 javnih zgrada, pošta, bolnica, škola i zdravstvenih ambulanti. Porušeno je i zapaljeno 738 srpskih kuća i stanova a proterano je više od 4.000 Srba iz šest gradova i devet sela. Iz sela Svinjare, kod K.Mitrovice, i Slatine, kod Vučitrna, Srbi su svi do jednog proterani.

25. Crkva Svetog Ilije, Nekodim, Uroševac, 1975. god
26. Crkva Svetog Petra i Pavla, Talinovac, 1840. god
27. Crkva Rođenja Bogorodice, Softović, prva polovina XX veka
28. Crkva Svetog Pantelejmona, Donja Šipašnica, Kosovska Kamenica
29. Crkva Svete Katarine, Bresje, Kosovo Polje
30. Crkva Svetog Ilije, Vučitrn, 1834. god
31. Crkva Rođenja Bogorodice, Obilić, XX vek
32. Crkva Svetog Petra i Pavla, Istok, 1929. god
33. Crkva Svete Petke, Vitina
34. Zgrada Bogoslovije, Prizren, 1872. god
35. Zgrada Vladičanskog dvora, Prizren, XX vek

     Kfor i UNMIK su tada objavili da je uhapšeno 350  Albanaca vinovnika martovskog etnički motivisanog nasilja nad Srbima dok je mali broj njih osućen i izveden pred lice pravde. Kao i brojno puta do sada organizatori su ostali van domašaja zakona

GODIŠNJICA: Kseniju Pajčin su danas mnogi zaboravili

Brojni prijatelji, kolege i bliski saradnici sećaju se Pajčinke, koju je ubio dečko Filip Kapisoda

Vreme ne leči rane.
Danas se navršavaju tri godine otkako je Kseniju Pajčin ubio dečko Filip Kapisoda, koji je potom i sebi presudio. Njena porodica, prijatelji, kolege i mnogobrojni fanovi i dalje ne mogu da se pomire s činjenicom da je više nema. Oni će se okupiti danas u 13 sati na Novom groblju i dati joj trogodišnji pomen.

Ksenijin stan u kom je ubijena na Voždovcu nije taknut. Ni njena majka Ljubica Kostić ne odlazi tamo pošto neće da se seća kobne noći, ali ga neće ni prodati jer je to uspomena na njenu mezimicu. Ljubica i dalje ne želi da komunicira sa novinarima.

MC Stojan: Bila je veliki čovek

– Ksenija je bila veliki čovek. Mnogo mi je pomogla u karijeri, snimili smo duetsku pesmu kada sam bio anoniman i to pokazuje da je imala dobru dušu. Bilo mi je teško zbog njene smrti i trebalo mi je vremena da se oporavim. Kseniji sam i pesmu posvetio. Čuo sam šta se desilo sa njenim grobom. Katastrofa i užas! Nikada je neću zaboraviti i zauvek će ostati u mom srcu.

Bane Dević: Mnogo mi nedostaje

– Ništa ne može da se promeni, osećam se isto kao i pre tri godine. Moja tuga, moja stvar… Nedostaje mi Ksenija i fizički i psihički! Fale mi naši beskrajno dugi razgovori, poruke, sitnice, sve. Više ništa ne može da se uradi.

Danijel Alibabić: Svakog dana mislim na nju

– Skoro svaki dan razmišljam o njoj i osećam kao da je tu. Svaki čas očekujem neki dugometražni SMS. Mnogo mi nedostaje i dok sam živ trudiću se da se Ksenija ne zaboravi. Što se tiče oskrnavljenog groba, to se davno desilo. Sada je sve na svom mestu.

Vanesa Šokčić: I dalje treba emitovati njene pesme

– Žao mi je što neću prisustvovati pomenu jer ću biti van Beograda. Krivo mi je što narod počinje da zaboravlja drage ljude kao što su Ksenija i Luis. Trebalo bi da televizije povremeno emituju njihove pesme. Nisam čula da je Ksenijin grob oskrnavljen, ali ako i dalje postoji takav vandalizam, onda stvarno nemam reči.

Danijel Pavlović: Nije bilo lepše devojke od nje

– I dan-danas ne mogu da verujem da je nema. Ona je bila najlepša, divna, dobra i pametna devojka. Stalno je se sećam jer ona je bila deo naših života. I posle tri godine velika tragedija ne može da se zaboravi. Za grob nemam komentar, strašno! Ne razumem kakav čovek moraš da budeš da bi tako nešto mogao da uradiš?! Neka Bog oprosti takvima.

Mirjana Bobić: Kako sam se ljubila s Krletom ispod strehe

Mirjana Bobić Mojsilović na društvenoj mreži otkrila da je Nebojša Krstić bio njena prva ljubav, u kojoj je pao prvi poljubac, i usput mu udelila mnoštvo komplimenata

Mojsilovićka i Krle iz dana velike ljubavi

BEOGRAD – Sliku tvoju ljubim.
Spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović otkrila je da je njena prva ljubav bio nekadašnji savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića Nebojša Krstić. Mojsilovićeva je na Tviteru napisala da je Krle bio njena prva ljubav, a da se prvi poljubac dogodio na ekskurziji u prvom razredu gimnazije.

– Prvi poljubac-Tjentište, pod strehom, kiša sipi, a poljubac traje skoro koliko i čuvena bitka. Krle, ekskurzija, 1. gimnazije – napisala je spisateljica i dodala da je Krstić i sada, kao i onda, lep, samo što sada podseća na Zverku iz serije „Seks i grad“, ali je mnogo lepši.

Krstić, koji je sve vreme aktivno učestvovao u prepisci, postavio je na Tviter njihovu zajedničku fotografiju i „podsetio“ da su ih slikali na Bulevaru kralja Aleksandra u vreme kada je ona radila kao novinarka u Omladinskim novinama.
– Baš smo slatki. Ti si dečak (a možda već i IDOL) – dodala je Mojsilovićeva.

(E. K.)

Kirbi: Srbi su divan narod, a rakija vam je mnogo jaka!

Stekao sam utisak da su ljudi ovde veoma otvoreni i prijatni. Žele da sednu s vama i ćaskaju, da vas upoznaju kao osobu

BEOGRAD – Oduševljeni Srbijom.
Ambasador SAD Majkl Kirbi i njegova supruga Sara u Srbiju su došli pre tačno šest meseci. Oni u ekskluzivnom intervjuu za Kurir govore o prvim impresijama o našoj zemlji, o Srbima, ali i srpskim političarima, kao i o našim sportistima, hrani i istoriji.

♦ Prošlo je šest meseci otkako ste došli u Srbiju. Kakav je prvi utisak?
Majkl: Dopada nam se ovde mnogo. U početku vreme nije bilo baš lepo, ali čekamo proleće, kad ćemo malo više obilaziti Srbiju i bolje je upoznati.
Sara: Da, ali vreme je baš brzo proletelo.

♦ Da li ste imali priliku da posetite neke gradove ili mesta i upoznate našu zemlju?
Majkl: Van Beograda bili smo u Novom Sadu i veoma nam se dopada. Nekako je „centralnoevropski grad“.
Sara: Da, meni se arhitektura Novog Sada mnogo dopada.

♦ A šta mislite o arhitekturi Beograda?
Sara: Dopada mi se. Može se reći da podseća na Beč. Rođena sam u Beču i zaista ima sličnosti.

♦ Kako vam se čine Srbi? Da li ste stekli neku sliku o nama kao narodu?
Sara: Veoma su gostoljubivi, ljubazni i prijatni. Impresionirana sam kako su ovde svi visoki.
Majkl: Naš zet je visok 1,95, što nije malo, ali nam se ovde učinilo da su svi tako visoki.

♦ Šta biste izdvojili kao mane i vrline srpskog naroda?
Majkl: Stekao sam utisak da su ljudi ovde veoma otvoreni i prijatni. Žele da sednu s vama i da porazgovaraju, da ćaskaju, da vas upoznaju kao osobu.

♦ A da li ste uvideli neku manu?
Majkl: Previše volite istoriju (smeh).

♦ Znamo da ste deca diplomata i da ste odrastali širom sveta. Da li nalazite sličnosti između našeg naroda i naroda s kojima ste se sretali tokom svoje diplomatske karijere?
Majkl: Moja baka je rođena u Mađarskoj i ona bi verovatno rekla da Srbi imaju sličnu hranu kao Mađari. Vi biste verovatno rekli da oni imaju hranu koja podseća na vašu – palačinke, gulaš… sve je isto. Mi smo oboje iz diplomatskih porodica. Sara je, kao što vam je rekla, rođena u Beču i živela je tamo, ali i u Francuskoj. Ne bih mogao nešto posebno da izdvojim jer svi imaju neke svoje osobenosti i posebnosti.

♦ Kako provodite slobodno vreme u Beogradu?
Sara: Volimo pozorište i nekoliko puta smo bili na nekim predstavama, ali uvek postoji ta jezička barijera. Poslednje što smo gledali bila je predstava „Konstantin“ i dopalo nam se.
Majkl: Volimo i klasičnu muziku i često idemo na koncerte, a bili smo i na nekim baletskim predstavama. Čekamo proleće, pa ćemo krenuti i na neke koncerte na otvorenom.

♦ Da li i dalje trenirate tenis?
Majkl: Da. Igramo i uvek komentarišemo kako na terenima gde mi vežbamo ima mnogo dece. Skoro da je reket veći od njih, ali tako dobro udaraju lopticu.

♦ Jeste li imali priliku da upoznate srpske tenisere o kojima ste govorili i u pozdravnom spotu? Šta mislite o srpskim sportistima?
Majkl: Znamo da je Novak Đoković broj jedan. Evo, baš u ovom trenutku dok mi razgovaramo on igra. Takođe, upoznali smo se s Vladom Divcem, a sarađivali smo i s vašim proslavljenim odbojkašem Vanjom Grbićem, koji je ušao u Kuću slavnih. Mislim da ima mnogo sjajnih i talentovanih sportista u Srbiji.

♦ A šta mislite o srpskim političarima?
Majkl: Ljudi kao i svi drugi. Poznajem predsednika, mada ne baš tako dobro kao ministra Vučića i premijera Dačića. S Vučićem sam putovao u SAD i znam da on voli košarku.

♦ Da li vam je rekao da navija za Crvenu zvezdu?
Majkl: Da, rekao mi je to, ali znam i da premijer navija za Partizan. U svakom slučaju, svi oni političari s kojima sam kontaktirao, na kraju krajeva, samo su ljudi.

♦ Imate li neki hobi kojim se bavite ovde u Beogradu?
Majkl: Ja čitam. Možda i previše.
Sara: Pa, i ja pokušavam da pročitam što više od vaše istorije i istorije ovog regiona. Takođe, počela sam da učim španski. To je zapravo plan za budućnost jer, znate, moja ćerka živi u Madridu. Udata je za Španca, tako da sam mislila da bi bilo korisno da govorim i španski.

♦ Govorite li još neki jezik?
Sara: Da, tečno govorim francuski, a u budućnosti ću možda početi i srpski da učim.

♦ Da li postoji neko mesto u Beogradu koje vam se posebno dopada?
Sara: Kalemegdan je divan! Još nismo išli na Adu, kažu da je i tamo lepo, a čula sam da je i Avala lepa i svakako ćemo i tamo ići.

♦ Da li ste probali srpsku rakiju?
Majkl: Da, veoma je jaka. Znate, moj čukundeda je pre prohibicije u SAD pravio šljivovicu i dunju. Imao je svoju destileriju. Mislim da se vaš predsednik šokirao kad sam mu to ispričao.

♦ Da li ste probali njegovu rakiju?
Majkl: Još nisam imao priliku.

Majkl: Moj čukundeda je pravio šljivovicu i dunju pre prohibicije

Sara: Impresionirana sam kako su ovde svi visoki

Investicije iz „Majkrosofta“

♦ SAD su u poslednjih deset godina u Srbiju investirale više od 800 miliona dolara. Da li možemo da očekujemo neke nove investicije?
– Putovaću uskoro s premijerom Srbije u SAD kako bismo razgovarali o investicijama, pre svega ćemo posetiti „Majkrosoft“.

Beograd ima mnogo dobrih restorana

♦ Kad vam neko kaže Srbija, šta vam prvo padne na pamet?
Majkl: Ranije, pre nego što smo ovde stigli, očekivao sam da ću naići samo na Srbe. Danas mislim da je Beograd kosmopolitski grad. Kad sam bio u Novom Sadu, posetio sam parlament i shvatio da se u njemu govori na šest jezika. To je sjajno!

♦ Kako biste prijateljima opisali našu zemlju?
Sara: Moram da vam kažem da svi žele da dođu da vide gde smo. Da nas posete.
Majkl: Ljudi jednostavno vole da se okupljaju uz dobru hranu. Ima mnogo dobrih restorana i dobre hrane. Takođe, preporučio bih i rakiju.

Šef KOS otkriva: Sloba hteo da hapsi Mila

Penzionisani general tvrdi da je Milošević tražio hapšenje Đukanovića posle razlaza s Momirom Bulatovićem 1997. godine a da je razlog bila „trgovina cigaretama“

PODGORICA – Bivši šef KOS Aleksandar Dimitrijević saopštio je danas niz podataka koji svedoče o planovima Slobodana Miloševića da upotrebi vojsku protiv Crne Gore.

Dimitrijević je u intervjju podgoričkom listu govorio o nameri Slobodana Miloševića da uhapsi Mila Đukanovića i planovima posebne grupe „Kobre“ upućene 1999. godine u Crnu Goru sa namerom da izazove „krvoproliće“.

Penzionisani general je kazao da je jugoslovenski predsednik tražio hapšenje Đukanovića nakon njegovog razlaza sa Miloševićem i Momirom Bulatovićem 1997. godine a da je razlog bila „trgovina cigaretama“. Dimitrijević je saopštio da je odbio taj zadatak uz obrazloženje saopšteno Miloševiću, da u Crnoj Gori „najveći deo novca od trgovine cigaretama ide u budžet , za razliku od Srbije gde sve ide u privatne džepove“.

Bivši načelnik KOS-a svedoči i da je 1999. godine u Crnu Goru upućena grupa poznata kao „Kobre“, a koja je trebalo da izazove haos u zemlji.

„Krajem aprila 1999. godine upućene su Kobre sa preciznim zadatkom koja ličnost, institucija. Dakle, nekoliko zadataka koje odabrana ekipa ide da odradi „po svaku cenu“, kazao je bivši šef KOS-a odbijajući da saopšti ko je bio na tim spiskovima uz obrazloženje „da još nije vreme da se sve kaže„.

Dimitrijević dalje priča da su Kobre počele da deluju u Crnoj Gori da bi se „to pretvorilo u krvoproliće“. Objasnio je da je Beograd odlučio da vrati „ekipu“, jer su skupštinskom deklaracijom o miru , u vreme bombardovanja, „spuštene tenzije“. Ubrzo nakon povlačenja „Kobri“ u Crnoj Gori je formiran Sedmi bataljon, vojne jedinice za specijalne namene u miru i ratu, a koji je trebalo da bude „pandan“ crnogorskoj policiji.

Bivši šef KOS svedoči da je penzionisan uoči bombardovanja 1999. godine zbog neslaganja sa Miloševićem oko načina rešavanja pitanja Kosova.U službu je kaže ponovo vraćen 2005. godine kao pomoćnik ministra odbrane za pitanja bezbednosti i to na zahtev Crne Gore čije rukovodstvo je strahovalo da bi vojska „ponovo mogla biti zloupotrebljena“ uoči najavljenog referenduma o nezavisnosti.

Penzionisani general smatra da su tenzije u odnosima Crne Gore i Srbije „konstanta“ i odgovornost za to uglavnom pripisao vlastima u Srbiji. „Sada u Srbiji imamo novu vlast. Nadam se da će ona izvući neke pouke iz ranijeg perioda i da će naši odnosi krenuti uzlaznom putanjom“, zaključio je Dimitrijević.

Slobina snajka: Pijani Mrka laže, Marko nema drugu ženu i dete!

Kad popije, on teatralno zove Miru ili mene da se pokaže pred nekim. Voli da je po novinama i onda priča stvari koje nemaju veze s istinom

Šta će mi pa Mrkonjić, da se družim s njim, on je za mene deda

BEOGRAD – Na čistac.
Milica Gajić, snaja pokojnog predsednika Slobodana Milošević, živi izolovano uPožarevcu, daleko od očiju javnosti i bez podrške stranke koju je njen svekar vodio.

♦ Šta se promenilo u vašem životu otkako je došlo do promene vlasti?
– Je li se ijednom građaninu život išta poboljšao? Nije, pa nije ni meni. Izolovana sam i to mi prija. Sva pitanja koja sam imala nerešena posle 5. oktobra, takva su i sad. Predmet u vezi s lokalom, koji smo uredno kupili i treba da nam se vrati, na suđenju je 12 godina. Nema veze i ako ne smeju da vrate, samo neka donesu presudu. I u tom slučaju imam načina to da naplatim od ljudi od kojih sam kupila lokal.

♦ Čujete li se s Markom?
– Čujem se prilično redovno, mali Marko često ide kod njega, ja ne. Poslednji put sam ga videla pre dve godine.

♦ Zašto? Je li istina da se u Rusiji oženio i ima ćerku?
– Marko tamo živi s majkom Mirom, i naše dete, ide kod njih. Koliko ja znam, to nije istina. Marko i ja nismo neprijatelji da bi od mene tako nešto krio.

♦ Namerava li da se vraća?
– On zaista nema nameru da se vraća. I nikad se neće vratiti. Njemu to ne pada na pamet.

♦ Da li ste u kontaktu s njegovom sestrom Marijom?
– Ne, s njom nisam kontaktirala ni inače u životu. U slabom kontaktu sam s njom bila oduvek, i dok je živela ovde. Jedino sam u kontaktu s Markom. Nisam čak bila u kontaktu ni s Borom Miloševićem (brat Slobodana Miloševića, prim. aut.), nisam o njemu mislila bogzna šta lepo.

♦ Čak ni sa svekrvom Mirjanom?
– Ne. Do jednog trenutka smo se lepo slagale, a onda smo se razišle. Više ništa ne mogu da vam kažem, bilo bi ružno.

♦ Viđate li se s nekim iz SPS? Imate li njihovu podršku?
– Ne. Ovde u Požarevac niko ne dolazi. Možda će danas, zbog godišnjice smrti Slobodana Miloševića, neki doći na njegov grob. U porodičnom dvorištu, gde je sahranjen, nalaze se dve kuće – jedna je Mirina i Slobina, a jedna je Markova i moja, gde mi živimo sami, nije to lako.

♦ Ne javlja vam se čak ni Milutin Mrkonjić?
– Ne, ni sa Mrkonjićem ne pričam. Ima tome dve godine. Dopustio je sebi neke stvari koje nisu po mom ukusu. Izjavljivao je razne gluposti i pozivao se na netačne izvore koji nanose štetu mom detetu. Umesto da se nađe neko ko će moje probleme da rešava, ako je već na položaju, njima samo odgovara da se oglase da bi bili kao neka veličina jer kao čuju se s Mirom, pomažu porodici. Niko ne pomaže.

♦ Čime vam je Mrkonjić to naškodio?
– Zaključila sam da su informacije u medijima da Marko ima ženu i dete u Rusiji potekle od njega. Kad možda malo popije, on teatralno zove Miru ili mene da se pokaže pred nekim s kim sedi. Voli da izlazi po novinama i onda priča stvari koje nemaju veze s istinom i time može da naudi, ne meni, nego mom detetu. U kući imam 14-godišnjaka u pubertetu, od kojeg neke stvari ne mogu da sakrijem bez obzira na to koliko se trudim. On da čita o tati koji ima ženu i dete i pita: „Je li to istina, Mrka kaže?“ Ružno je, tako da sam kontakte prekinula. A i šta će mi pa on, da se družim s njim, on je za mene deda.

Milica Gajić živi izolovano u Požarevcu

Sloba je najbolji čovek kojeg sam upoznala

♦ Danas se navršava sedam godina od smrti Slobodana Miloševića. Kakav odnos ste imali s njim?
– To je verovatno najbolji čovek kojeg sam upoznala i kojeg ću ikada upoznati. On je posebna ličnost. Svako ko ga nije poznavao kao ja bio je na gubitku. Takav se više neće roditi.

Zvali su me u „Velikog brata“, ali neću da uđem

– Apsolutno je netačno da ulazim u kuću „Velikog brata“. Nikad u životu nisam gledala nijedan minut bilo kakve emisije takvog sadržaja. Prezirem takve emisije.

♦ Ali dobili ste poziv da učestvujete?
– Istina je da me je pozvao neki gospodin i pitao, ali ja sam odmah odbila i to bez mogućnosti da ću se predomisliti, što sam mu i kazala. Ne postoji motiv da bih ušla u takvu emisiju ni za šta na svetu.

Ružica Đinđić: Vučić je isti kao moj Zoran!

Ne smeta mi što porede Vučića i Đinđića. Ako on dnevno radi 15-16 sati i predan je poslu, to znači da ima dobru inspiraciju i dobar model

Ružica Đinđić podržava rad nove vlade

BEOGRAD – Napredak.

Ružica Đinđić, supruga premijera Zorana Đinđića, kaže da je proteklih deset godina, koliko je prošlo od njegovog ubistva, za Srbiju i njene građane izgubljeno vreme jer nije napravljen pomak ka ostvarenju Zoranove vizije evropske države. Ona, međutim, pozdravlja napor aktuelne vlade da se konačno ostvare Zoranove ideje o evropskoj budućnosti Srbije i u radu vicepremijera Aleksandra Vučića prepoznaje Đinđićevu energiju.

♦ Gde je Srbija deceniju posle tragične smrti premijera Đinđića?
– Izgubljena je cela decenija jer se nismo pomerili ka onome što je Zoran govorio i kako je želeo da vidi Srbiju. Ali evo, sad smo u nekom pokušaju formalizacije onoga što je Zoran govorio. Ako se to desi i ako dobijemo datum za početak pregovora za članstvo u EU, biće to potvrda samom Zoranu Đinđiću, potvrda njegovog rada na evropskoj slici srbijanske budućnosti.

♦ Verujete u dobijanje datuma uprkos teškim pregovorima Beograda i Prištine o kosovskom pitanju, od čijeg napretka zavisi naš put ka EU?
– Delim očekivanja svih građana Srbije, jer da nemam nadu, ne bih živela u njoj. Svakako da očekujem, jer to je lično moja budućnost, to je budućnost moje dece. Moja ćerka ove godine završava fakultet, a sin je na početku studija. Kao što je brzo prošlo ovih deset godina, ubrzo će doći vreme da oni traže posao. Ako nemaju perspektivu, ne znam da li će moći da prežive i da žive u svojoj zemlji.

♦  Kako ocenjujete rad ove vlade?
– Rad ove vlade bih pozdravila. Rekla sam vam svoja očekivanja, mene kao građanina, majke dvoje dece, udovice pokojnog premijera, koji je položio svoj život verujući u viziju evropske, građanske i moderne Srbije. Ako ova vlada bude ostvarila tu Zoranovu viziju Srbije, treba da dobije počast.

♦  Da li je Srbija, deset godina posle ubistva premijera, dobila političara Đinđićevog formata?
Deo intelektualne elite poredi delovanje Aleksandra Vučića sa energijom i pragmatičnošću Zorana Đinđića, što je pojedincima u DS zasmetalo.

– Meni to ne smeta. Ako on dnevno radi 15-16 sati i predan je poslu, znači da ima dobru inspiraciju i dobar model. Zoran Đinđić je svakodnevno naporno radio, nije se bavio politikom napamet, nego se vrlo studiozno bavio ciljevima i zadacima koje je sebi postavljao u političkom životu. Ostatak dana je bio političko-partijski angažovan. Mnogi su za Zorana Đinđića govorili da je on čovek koji mnogo radi u našim uslovima, a on je na to uvek odgovarao: „Pa zato što Srbi ne znaju kako se radi na svakom drugom mestu, u bilo kojoj drugoj državi“. Sami zaključite ima li sličnosti.

Čujem se i s Borisom Tadićem i s Đilasom

Kako ocenjujete stanje u DS?
– Stanje u DS je takvo kakvo jeste, možda nekad malo naduvano u novinskim napisima. Oni koji to prate shvataju da tu ima i vatre i dima.

Kako vam se čini vođstvo Dragana Đilasa ?
– Politiku, stranačku i državnu, ostavljam onima koji su izabrali da im to bude profesija.

Čujete li se s Borisom Tadićem?
– Da, čujem se sa svim bivšim predsednicima – Zoranom Živkovićem, Tadićem. Čujem se i s Đilasom.

DA LI IH PREPOZNAJETE? Zastarela fotografija Severine i Bokija 13!

Kažu da su žene s godinama lepše, a to je pokazao i Boki 13 objavivši jednu staru fotografiju.

Severina i Boki, dok je još ličio na muško… | Foto: facebook

Naime, Boki je na svom Fejsbuk profilu objavio sliku sa Severinom od pre sedam godina. U opisu slike napisao je: „Ja i moja draga Seve posle zajedničkog koncerta 2005. godine. Mrtvi umorni…vidi se, slikano u 5 ujutru…“